Postoji u zivotu naseg coveka u tudini jedan trenutak kada strarno pozeli da vidi, makar nakratko, svoj zavicaj, kao da je u pitanju prva ljubav iz mladosti. Hrana mu postane bezukusna, ljudi kao da su od plastike, a zivot bez smisla. Za onoga ko to moze sebi da dozvoli, nostalgija kosta koliko i povratna avionska karta do Beograda. Na aerodromu nas covek kupuje bocu viskija u bescarinskoj zoni da je odnese starom ocu, ali cim ude u avion, a leti JAT-om, on je otvori.

"Sestro!" - kaze stjuardesi - "donesi molim te casu i dve kocke leda!"

U kojoj bi to stranoj kompaniji mogao da stjuardesu zove sestrom i gde bi to mogao da dobije u avionu "Vesti", "Politiku" i"Novosti"? Nigde.

Dok kapetan obavestava putnike da upravo ulaze u jugoslovenski vazdusni prostor, srce mu udara kao ludo.
I oblaci su mu nekako poznati, i rida polja i meandri reka. "Kakva zemlja!" - kaze susedu zemljaku.


- "Pa ovo bi moglo da hrani citav Japan, a mi stalno duzni i gladni..."

Zanimljivo, kada se avion spusti na pistu, jedino Srbi aplaudiraju pilotu kako je to izveo. Verovatno, duboko u sebi sumnjaju sve vreme da nas covek to moze i to tako vesto. Pravi "liz" , razumes! A sto je najlepse, na aerodromu svi puse! Mogao bi dim da seces nozem, pa da ga izvozis na Zapad.

Pusi strogi carinik koji pregleda prtljag, pusi pilot i kopilot dok izlazi, puse stjuardese, furnja policija, puse taksisti sto hvataju musterije, puse oni sto cekaju svoje - milina jedna! Da zapali neko na frankfurtskom ili londonskom aerodromu mislili bi da je poludeo ili bi ga osudili na godinu dana zatvora. A, ovde, pusi barmen za sankom, puse deca, dimi cak i dezurni vatrogasac.

I dok se vozi kuci u olupanom automobilu svog rodaka, koga jos samo boja drzi na okupu, nas covek uziva u svom povratku; jeste da je asfalt od prosli put propao, jeste da su kuce duz puta posivele, ali to je svejedno njegov grad.
Otac i majka ostareli, a stan u kome je proveo detinjstvo i mladost nekako se smanjio i pohabao.

Smestili ga u njegovu decju sobicu, pa mu krevet okracao. Gleda postere koje je lepio kao decak; Dzimi Hendriks i Bitlsi, gitara bez zica, fudbalska lopta, stare skije, knjige koje je nekad voleo...
Podelio je poklone i popio deset kafa sa komsijama i rodacima koji su dosli da ga vide. I svi mu se zale. Jedni na male penzije, drugi na skupocu, treci ne mogu da plate struju, a neki opet ne mogu da nadu lekove.

Kontejneri ispred kuce zatrpani dubretom, niko ne odnosi, konobari neobrijani, taksisti ogovaraju vladu i psuju na sav glas druge vozace, stare ljubavi zbog kojih je hteo da se ubije pretvorile se u debele ofarbane matrone - jedino je kevina sarma ostala ista i Sava sto se i dalje uliva u Dunav. Nekada elegantne ulice pretvorile se u buvljake iz Istanbula, a gradom krstare zlokobni crni dzipovi koje voze do glave osisani momci sa mindjusama.

Za koga god se raspita, ispostavi se da je umro. Neverovatno, koliko sveta je poumiralo! Na uglu kod stare skole video je svog profesora matematike iz gimnazije kako prekopava sadrzinu kontejnera. Nije mu se predstavio, a ovaj ga nije prepoznao. Piljio je u njega kroz stakla velike dioptrije. Tutnuo mu je u ruku sto evra i on se zaplaka i zamace iza ugla.

Na televiziji su se davali stari americki filmovi. Elegantni mladi ljudi su na svim kanalima pricali o politici prekrstenih nogu. Hodnici njegove rodne kuce bazdili su na kiseo kupus iz podruma i zaprsku koja je kuljala iza svih vrata stanova. Nije mogao da spava jer se tavanica tresla od rada neke poludele masine za pranje vesa.

"Kod nas je zabranjeno da se pere posle deset!", kazao je majci, a ona mu odgovori da je kod njih dozvoljeno prati posle ponoci jer je tad struja jeftinija.

Skolski drugovi su mu ocelavili i ugojili se. Po kafanama se razmileli prosjaci koje kelneri izbacuju napolje. Gde god se zaustavi auto, na njega skace copor Cigancadi da pere stakla. Prava napast.

U kafanama svi vicu; iskocile im zile na vratovima. Muzika preglasna, ne moze da se razgovara. Uz to, svi ga teraju da
jede, kao da je iz gladi utekao. Za nedelju dana dobio dve i po kile. Morace to dobro da istrci kad se vrati kuci. Kuci? Zar ovaj grad nije njegova kuca? Ocigledno vise nije. A ona tamo na Zapadu? Ona sa travnjakom na koji niko nista ne baca, ona sa decom koja nisu naucila srpski i sa strogom besprekornom zenom koja ga neprestano hvata u balkanskim greskama? Sve ono za cim je godinu dana ceznuo, sada mu odjedanput smeta. A najvise mu smeta sto mu sve to smeta!
Ko je on i odakle je, da se buni konobaru sto nema leda za pice i sto sve kasni, cak i godisnja doba?
Pa nije njegov deda pravio onaj raj na Zapadu nego nemacki i svajcarski!
A, njegov jadan i ovo kakvo je jedva nekako skrpacio.

Eto na sta misli nas covek dok se vraca kuci na Zapad. Oblaci su nekako drugaciji nego kod nas, a u njemu ni traga uzbudenja kao kad je sletao u Beograd. Na aerodromu tiho, kao da su svi pomalo mrtvi. Niti ko pije, niti pusi, niti se dovikuje, niti vas iko pretresa na carini i pita sta imate da prijavite. Nigde carinika, niti policajca.
A nas covek dobro zna Zapad; ima ih vise nego kod nas, samo su nevidljivi. Ovde je svaki kucepazitelj policajac i
svaka dokona baba na prozoru. Svaki komsija i svaki djubretar...

Jedanput, tek sto je dosao u taj mali grad na Zapadu, strpao kesu punu dubreta u auto i bacio je u neku sumu na pustom mestu. Nije proslo ni nedelju dana, a na vratima se pojavio policajac. Vi ste bacili dubre u sumi, kazao je. Kako je utvrdio?
Prekopali kesu i pronasli kovertu sa njegovom adresom.
Platio najvisu kaznu.Uveli ga u red.

Gde su oni nasi kontejneri gde svako baca sta hoce, najvise pored njih! I zna dobro nas covek dok se vraca kuci; nece proci ni mesec dana, ponovo ce pozeleti rodni zadah kiselog kupusa iz podruma i oblake sa rostilja, preglasnu muziku i upadanje u stan bez predhodne najave...
Dojadice mu ovaj raj i ova sredenost, gde se ponekad covek mora da ustine za ruku da bi se uverio nije li vec pomalo mrtav.
Tako mu je izgleda, sudeno, da zivi izmedu ta dva sveta, izmedu, uvek izmedu...


 

 

 

© 2001 - Ljiljana, Marša, Saša